Radikalni nemački filozof, kako se često ističe u njegovim bigorafijama, Fridrih Niče ostavio je za sobom duboku misao koja se i dalje tumači, za čijim se koncem pisanja i dalje ide i misli. Ostao poznat i priznat kao duboki filozof i mislilac, Niče je bio i religiozni mislilac i ateista, filozof, književnik, čovek koji je tragao za životom i njegovom suštinom, tražeći neke od najvažnijih odgovora za svet u kojem je živeo i samog čoveka.
U svom delu ostao je najupamćeniji i prema strogoj, snažnoj kritici, posebno zapadnog sveta, kulture i hrišćanstva. Posebno je kritikovao svet u kojem je živeo i načela ponašanja ljudi druge polovine XIX veka. bio je nazdovoljan stilom života i načinima razmišljanja tog vremena, često se osvrćući na modele ponašanja i življenja koji su čoveka stavljali u određene kalupe. Fridrih Niče je pisao prilično razgovetno, bez previše folozofskih sentenci, uz dosta aforizama, metafora i kratkih zapisanih razmišljanja. Za sobom je ostavio ogroman broj dela, pa se ne može reći da je pogrešno neki od naslova pročitati, ali evo nekih koji su deo opšte kulture.
„Tako je govorio Zaratustra“
Možda i najpoznatije Ničeovo delo, filozofskog, učenjačkog karaktera. „Tako je govorio Zaratustra“ prati starog šamana koji se sa planina spušta ka naseljenim predelima, koji kreće u svoju misiju upoznavanja čoveka, njegovih navika, života, ali i cilja da svoja znanja i iskustva prenese tom istom ćoveku. Na putu koji prelazi šaman nailazi na različite ljude, saznaje njihove tajne, ali ga na tom istom putu dočekuju oprečni stavovi, od onih koji ga nerazumevajući priče ismejavaju, do onih koji mu se dive. Kao najpoznatije filozofsko delo, ovo je ujedno delo koje je ubrojano u korpus značajne svetske književnosti, pa govoriti o Fridrihu Ničea bez njega nije moguće.
„S one strane dobra i zla“
Da bi se razumelo njegovo učenje, da bi se razumeo sam Fridrih Niče, veoma je važno pročitati ovo njegovo folozofsko delo koje govori o narodu, čoveku, čovekovim naporima, željama, žudnjama, te svemu onome što se u njima mora sadržati da bi se ostvario uspeh. U samom delu Niče daje i zaključak šta je to šta se dešava u ljubavi, gde se ljubav rađa i gde se stvara, pa spoznaja koju otkriva ne ostavlja ravnodušnim, niti nezamišljenim čitaoce.
„Rođenje tragedije“
Prvo delo nastalo iz „pera“ Fridriha Ničea upravo je „Rođenje tragedije“. Iako bi naslov možda mogao da insinuira nešto metaforičko, ipak nije tako, u najvećem delu Niče govori o tragediji kao književnoj vrsti. Najpre govoreći o lepoti kao nečemu što je namenjeno svima, Niče počinje od antičke Grčke, posebno se zadržavajući na tragediji i upitanosti zašto je jedan narod stvorio tragediju, a sav odiše lepotom, radošću i slavljenjem života. Značaj dela je ogroman, posebno u pogledu stila pisanja, gde se Fridrih Niče koristi lirizmom više nego ijedan filozof ikada.
„Šopenhauer kao vaspitač“
Fridrih Niče je davne 1874. godine, kao mladić, napisao delo koje bi ozbiljnim svojim delom u toku čitanja moglo da pronađe dosta autentičnost. Najpre se osvrće na kritiku nemačkih obrazovnih institucija svog vremena, uz kritiku ograničavanja svesti, da bi dao Šopenhauera kao primer slobode i vasitavanja koje ne stvara modele po kalupu. Ironija, cinizam, kritika, najvažniji su deo ovog dela koje otvara put novim mišljenjima i razmišljanjima.
Leave A Comment