Fascinacija satovima prisutna je još od njihovog nastanka.
Postoji mnogo različitih verovanja koja se povezuju sa satovima i oni u različitim kulturama nose različitu simboliku. Na primer, širom sveta je rasprostranjeno verovanje da je darivanje sata voljenoj osobi loša sreća jer je vreme u vezi od tog trenutka ograničeno.
Ipak, sat je poželjno darovati bliskim osobama po završetku jednog životnog poglavlja i pri ostvarenju uspeha. Pre svega pri diplomiranju. Upravo je to razlog zbog kog je ponuda satova u Novom Sadu, Beogradu i ostalim univerzitetskim gradovima u Srbiji uvek velika.
Ove sprave su kroz istoriju bile inspiracija i mnogim velikim umetnicima, što možete videti u nastavku teksta.
Upornost Dalijevih sećanja
“Upornost sećanja” (u originalu La persistencia de la memoria) nastalo je 1931. godine i jedno je od najprepoznatljivijih dela Salvadora Dalija, ali ne i jedino koje sadrži satove kao glavni deo kompozicije.
Dali je naslikao čitavu seriju džepnih časovnika koji izgledaju kao da se tope, a izradio je i više skulptura sa ovim elementom.
Vremenom su ovi “tečni” ili “mekani” časovnici, kako ih još nazivaju, postali zaštitni znak ne samo umetnika već i čitavog nadrealizma. Postoje teorije nekih teoretičara umetnosti koje kažu da je “Upornost sećanja” inspirisana teorijom relativiteta Alberta Ajnštajna. Međutim, sam Dali je to demantovao na duhovit način pričom o viziji koju je imao. Naime, „mekani satovi” nastali su usled vizije pri kojoj mu se učinilo da se sir camembert topi na suncu.
Da se zapravo radi o prolaznosti vremena i ljudskog života, može se lako zaključiti i na osnovu ostalih motiva koji se nalaze na ovoj slici, a koja je danas izložena u muzeju MoMa u Njujorku. Na jednom časovniku stoji muva, a s leve strane nalazi se zaklopljeni sat po kom mile mravi, koji su simbol smrti na većini Dalijevih slika.
Jedini zaista realističan element slike jeste pejzaž u pozadini koji podseća na Kataloniju u kojoj je umetnik rođen.
Čak i sam naziv slike je tu da provocira i podstakne na razmišljanje – vreme polako klizi kroz prste i ne može se zaustaviti, dok su, s druge strane, sećanja uporna i ostaju zamrznuta u vremenu.
Šagalov Omaž Apolineru
Mistično umetničko delo Marka Šagala iz 1912. godine sastoji se od prednje strane nečega što asocira na časovnik, ali umesto kazaljki prikazane su ljudske figure.
Ova slika pripada periodu kubizma. Nastala je podstaknuta Šagalovim divljenjem pesniku i dramaturgu Gijomu Apolineru, čija se poezija često bavila temom sudara modernog i tradicionalnog. Otuda i naziv “Omaž Apolineru”. Osim pesama Apoliner je napisao i eseje o umetnosti, pre svega o kubizmu, kao periodu u vreme kog je stvarao i živeo.
Mnogi poznati predstavnici kubizma, uključujući i Pabla Pikasa, družili su se sa Apolinerom. Bio je ugledni član zajednice boema u Parizu, a čak je i optužen jednom prilikom da je učestvovao u krađi Mona Lize, te nije ni čudo što je zbog svog uzbudljivog života bio inspiracija Šagalu za ovo delo.
Figure prikazane na slici predstavljaju muškarca i ženu spojene kukovima u centru kompozicije, koje su okružene geometrijskim oblicima, imenima pesnika i brojevima.
Ženska figura u ruci drži voćku koja podseća na jabuku. Da li je to Eva?
Tumačenje ove slike je razno, ali pitanje koje deluje da ona postavlja je “Da li je ljubav večna ili prolazna?” Još jedan utisak koji slika odaje je razdvajanje nečeg što je nekada bilo celina na delove, što svakako asocira na biblijsku priču o stvaranju muškarca i žene, ali i na nastanak i izdvajanje kubizma od dotadašnje umetnosti.
Rosetijeva mistična Beatriks
Dante Gabrijel Roseti bio je inspirisan srednjovekovnim tekstom “Novi život” svog imenjaka Dantea Aligijerija iz 1294. godine i preranom smrću firentinske dame Beatriče Portinari.
Kao i druge Rosetijeve slike i “Beata Beatrix” prepuna je skrivenih simbola i značenja. Glavnu inspiraciju crpeo je iz biblijskih priča, drevnih mitova, ali i Danteovih i Šekspirovih dela.
Ptica koja doleće ka devojci i spušta joj beli cvet u krilo predstavlja glasnika smrti, a sunčani časovnik koji se nalazi sa njene desne strane pokazuje devet časova, što nije nasumično. U pitanju je broj koji Dante Aligijeri mistično povezuje sa smrću svoje drage Beatriče. U pozadini mogu se videti jedna osvetljena i jedna figura u senci. Ona u senci predstavlja Dantea koji prilazi figuri koja označava ljubav.
Slika je završena oko 1864. i nastala je kao poslednji pozdrav Rosetijevoj supruzi Elizabet Sidal koja je preminula dve godine pre toga.
Antonio de Pereda i Alegorija taštine
Pereda se u nekoliko svojih dela bavio temom prolaznosti vremena. Najpoznatije delo iz 1632. godine mu je Alegorija taštine.
U pitanju je jedna od najstarijih slika na kojima su prikazani časovnici i posredi je veoma mistično delo čije simbole nije sve moguće odmah tumačiti. Slika je nastala na dobrom mestu za letovanje u Madridu i bila je poklon za kralja Filipa IV.
Kompozicija se sastoji od sata u obliku kule koji ima posebno mesto na stolu na desnoj strani platna, zajedno sa lobanjama, oružjem, malim uramljenim portretima i ugašenom svećom. Posmatrač sa anđeoskim krilima u rukama drži globus koji očito predstavlja planetu koja nikada neće prestati da se okreće, odnosno činjenicu da vreme ne može stati i da je sve prolazno.
Čini se da su satovi toliko često bili inspiracija velikim umetnicima upravo zbog prolaznosti vremena koje su bili bolno svesni. Svima nam je vreme na zemlji ograničeno i zato se ne treba plašiti isprobavanja novih stvari i učenja novih veština.
Leave A Comment