Odrastali smo uz akcione filmove u kojima bi opasni glavni likovi, odišući zajebanošću, uz vrh ribu pored sebe, sa lakoćom počistili čitave čete vojnika. Doduše, čija se preciznost u rukovanju oružjem može dovesti u pitanje. I onda se zapitaš da li je moguće da jedan običan čovek bude sposoban za takve podvige u oluji eksplozija i metaka?

Zapravo da.

Ispostavlja se da je istorija prepuna priča u kojima su vojnici, obični ljudi, ne terminatori ili žrtve super tajnih eksperimenata, uradili toliko impresivne stvari da nijedan Holivudski vestern ili akcioni film nije mogao ni da priđe, te bi se reklo da havarisani automobili koji su potom spremni samo za auto otpad, i savladane gomile vojnika nisu nemoguće. Da li biste poverovali u to? Recimo u priče ovih neverovatnih vojnika?

Yogendra Singh Yadav

Yogendra je bio član Indijskog bataljona granatera tokom rata sa Pakistanom 1999. Godine. Njihova misija bila je da osvoje ,,Brdo Tigrova“(koje je zapravo planinčuga), i da neutrališu 3 neprijateljska bunkera na vrhu. Što je značilo uspon uz desetine metara litica okovanih ledom. Budući da nisu želeli da se penju svi u isto vreme, odlučili su da pošalju jednog lika, koji bi postavio konopac kako bi se ostali brže popeli. A Yogendra, budući da je car, se prijavio.

Na pola puta uz uspon, neprijatelj stacioniran na planini preko je počeo da puca na njih. Pola čete je stradalo, uključujući i komandira, a ostatak se raštrkao u panici. Yadav je nastavio da se penje, iako ranjen 3 puta, jedan metak je otišao u prepone!

Kada je stigao do vrha, jedan od bunkera ga je zasuo paljbom iz mitraljeza, Yadav je dopuzeo ka kiši metkova, ubacio granatu kroz prozor i efektivno neutralisao bunker. Za to vreme je drugi bunker pucao po njemu, krenuo je ka njima, upijajući metkove ko Toni Montana na kraju Scarface-a, utrčao u bunker i pobio četvoricu ljudi golim rukama, sa jos 2 pripadnika svoje čete. Ne verujući svojim očima, treći bunker se spakovao i otišao. Ne baš, ostatak Yadavove čete se sabrao, i počistio poslednji bunker.

Za izrazitu hrabrost I nezamislivu zajebanost, nagrađen je najvišim indijskim odlikovanjima. Kao što je Param Vir Chakra, koja u suštini zahteva čin koji je nemoguće postići u normalnim okolnostima. Dodeljena je samo 21 put, i dve trećine dobitnika je zapravo umrlo u činu za koji su bili nagrađeni. Yadav je preživeo, sa slomljenom nogom, smrskanom rukom i nekolicinom metaka u telu.

Džek Čerčil – Ludi Džek

Komandant alijanse u Drugom Svetskom ratu. Kapetan Džek, poznatiji kao Ludi Dzek, ili najluđi lik u celom prokletom ratu.

Naravno, još jedan volonter na listi. Prijavio se za dužnost komandosa, najpoželjniji posao na svetu, jer je zvučalo zajebano. Svi su pamtili kako je umeo da kaže: oficir koji ide u bitku bez svog mača je neprikladno odeven, i činjenicu da je nosio pravi mač sa sobom u bitku. I zapravo ga koristio. Jednom prilikom je zarobio 42 Nemca u toku noći, koristeći samo svoj mač!

Čerčil i njegov tim imali su zadatak da zarobe nemačko utvrđenje u Hrvatskoj. Džek je vodio grupu kroz mračno polje opasano bodljikavom žicom i minama. Iako se četa trudila da prati njegov ritam, sva šestorica su pala šaka smrti, kada je pala granata i pobila sve sto nije bilo Džek Čerčil. Ostavši bez čete, oružja i municije, krenuo je da svira tužne pesme na gajdama dok ga nisu pronašli Nemci. Da, lik je nosio sa sobom i svirao gajde.

Zatvorenički život mu nije odgovarao, pa je odlučio da pobegne provlačeći se ispod ograde. Kasnije je zarobljen i poslat u drugi logor. Ali ni tamo mu nije bilo naročito zanimljivo pa je opet pobegao, i hodao dok nije naišao na Amerikance koji su ga poslali nazad u Englesku. Nesrećno po njega, rat se otprilike završio za to vreme. Svojevremeno je izjavio ,,Da nije bilo Amera, ratovali bismo još makar 10 godina!“

Ali to nije bio kraj Džekove vojne karijere, nastavio je da bude mega car u ratu u Palestini, gde je počinio jos par herojskih podviga. Da bi se na kraju penzionisao u Austrajliji, i postao surfer. E to je pravi Džek.

Ljudmila Pavličenko

Ukrajinka koja se borila u sovjetskoj armiji kao snajperista. I dan danas se ubraja u 10 najboljih snajperista u istoriji.

Ljudmila ima najveći skor među ženskim snajperistima, 309:0. Od kojih su 36 bili snajperisti. Sa svojih 24 godine, već je bila ostvareni snajperista. A onda je Hitler odlučio da obriše Staljina sa fejsa i da ga poseti sa vojskom, avionima i tenkovima.

Dok su naši fiktivni miljenici kosili svoje neprijatelje držeci ogromni mitraljez, dok horde neprijatelja trče ka njima. Ljudmila je bila smirenija, lišavajuci života jednog po jednog. Njena najduža bitka sa nemačkim snajperistom je trajala 3 dana. To su tri dana najpažljivijeg kretanja, i čekanja u hladnoj tišini; znajući da metak koji bi joj uzeo život nece čuti, i da neprijatelj radi to isto.

U jednom okršaju, Ljudmila i njen partner su bili namirisani od strane nemačke artiljerije. Njen partner je bio ranjen i ona je znala da on neće preživeti. To je nije sprećilo da ga odvuče nazad u kamp(iako je umro).

Nakon bliskog okršaja sa smrću, Rusi su je poslali za Ameriku kao diplomatu. Gde je bila prvi gradjanin SSSR-a koji je bio dobrodošao u Belu Kuću.

Henri Linkoln Džonson

Henri je bio deo prve, većinom, crnačke jedinice koja se borila u Prvom svetskom ratu. Jedne noći, patrolirao je na prvoj liniji zajedno sa Nedhimom Robertsom. Netrenirani, jadno opremljeni i sa željom da samo legnu da spavaju, bivaju napadnuti od strane Nemaca.

U loše kreiranoj mapi, gde je bilo samo njih dvojice na jednoj strani, i nekolicine Nemaca na drugoj, Henri i Roberts su bili ozbiljno hendikepirani. Ubrzo je Roberts ranjen, što ostavlja samo Henrija i gomilu Nemaca. A onda se Henrijeva puška zaglavila.

Kada u pravom životu ostanete bez glavnog oružja, ne možete da izvadite testeru iz malog džepa. Pa je tako Džonson koristio svoju pušku kao palicu. Kada su Nemci pokušali da zarobe ranjenog Robertsa, tad je načisto poludeo.

Skupivši svu preostalu nadljudsku snagu, izvadio je nož i postao inspiracija za Petak 13. Uspeo je da odbije Nemce, ubivši četiri, i ranivši 20. Dok konačno nije došlo pojačanje, kada se srušio. Borio se sa Nemcima više od sat vremena!

Za svoj podvig zaradio je vise vojnih odlikovanja I nadimak ,,Crna smrt“. U univerzumu mora da postoji ravnoteža. Po Njutnu, svaka akcija ima reakciju, kao što postoji čovek sa imenom Crna smrt, tako mora da postoji lik sa imenom…

Simo Hajha – Bela smrt

Nakon odsluženog vojnog roka, Simo je vodio dosadni život farmera. Ustajao ranije, hranio piliće i gledao farmu.  A onda su Rusi bili u fazonu, daj da roknemo ove Fince, i probudili uspavano čudovište.

Budući da je većina ratovanja vođena u šumi, skapirao je da će najbolje slati Ruse nazad u kovčezima ako uzme pušku, par konzerva hrane, i ušteka se 3 dana u šumi na minus 20 do 40 stepeni.

Rusima se nije svidelo kada su videli da im ljudi masovno ginu od strane jednog lika, i masovno su se uzentali. Tada je dobio nadimak ,,Bela smrt“, zbog svog kamuflažnog odela. Pokrenuli su više misija kako bi ga se rešili.

Prvo su slali čete sa zadatkom da pronađu Hajhu i da ga ubiju. On ih je sve pobio.

Onda su poslali tim snajperista. I njih je pobio.

Zatim su poslali bombardere da počiste šumu, budući da su svi ljudi poslati da ubiju Hajhu vraćeni sa porukom vratiti pošiljaocu. Ni to nije uspelo. A onda je nekog lika ukenjao head shot i bela smrt je bila zaustavljena…

…na otprilike nedelju dana. Uprkos činjenici da je patio od upucan-u-facu sindroma i dalje je bio veoma živ. Probudio se 13. Marta, istog dana kada se rat završio.

U periodu od 100 dana, Simo je ubio 542oje ljudi svojom puškom. I još nekih 150 svojim mitraljezom. Nabivši high score od 705 Ruskih čitulja.

Koliko je ovaj lik hard kor, govori to što je stavljao sneg u usta kako ga para ne bi odala. I najbolje od svega, nije koristio haj tek pušku sa optičkim nišanom, već običan gvozdeni nišan kako ga ne bi odala refleksija svetlosti. Umro je 2002. sa 96 godina.